Radoje Domanović je nesumnjivo najznačajniji srpski satiričar. Veći broj njegovih satiričnih dela inspirisan je društveno-političkim prilikama i stanjem, a pripovedački zaodenut u naoko naivno i jednostavno pričanje događaja koji kao da nemaju bliže veze sa predmetom na koji je usmerena satiričarska oštrica i žaoka.

Rođen je 16. februara (ili 4. februara po julijanskom) 1873. godine u porodici seoskog učitelja u selu Ovsište kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicama, gde je završio i osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a Filozofski fakultet na Velikoj školi u Beogradu. Kao profesor srpskog jezika radio je u gimnazijama u Vranju, Pirotu i Leskovcu. Zbog političkih uverenja je proganjan, premeštan i otpuštan sa posla. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine, nezadovoljan malim promenama u zemlji, pokreće politički list „Stradija“, u kojem pokušava da se bori protiv mana novog režima. Razočaran, odavao se sve više boemskom životu, mnogo je pio, i usamljen, ogorčen i siromašan umro je u 35. godini života, 4. avgusta 1908. u Beogradu.

U knjizi se nalaze sledeće satire:

Ukidanje strasti
Ne razumem
Danga
Vođa
Kraljević Marko po drugi put među Srbima
Naša posla
Razmišljanje jednog običnog srpskog vola
Stradija
Glasam za slepce
San jednog ministra
Mrtvo more

__________

Iz STRADIJE:

U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču; a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode; držali se govori i pisale knjige ο privredi, a niko ništa nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika, ali pameti nije bilo; na svakom koraku govorilo se ο štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: veliki narodni rodoljub.

Iz VOĐE:

Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, us-
treptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine:
Kuda ćemo?
Vođa ćuti.
– Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo
zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom, ostavivši
kuće i grobove naših predaka, ne bismo li se spasli propasti
u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine
porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još
ostalo.
– Pa zar niste svi na broju – procedi vođa ne dižući glave.
– Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas
ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što
ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.
– Ne mogu da pogledam!…
– Zašto?!
– Slep sam!
Nastade tajac.
– Jesi li u putu vid izgubio?
– Ja sam se i rodio slep.
Ona trojica oboriše očajno glave.
Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće;
po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte
gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakri-
veno oblacima, koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.
Ona se trojica zgledaše u smrtnom strahu.
– Kuda ćemo sad? – procedi jedan grobnim glasom.
– Ne znamo!