Branislav Nušić je najveći srpski komediograf i po tome je uglavnom i poznat čitalačkoj publici. Međutim, tokom Prvog svetskog rata Nušić se zajedno sa vojskom i narodom povlačio prema Albaniji. Sustigla ga je i velika porodična tragedija, poginuo mu je sin jedinac. Svoja, kao i osećanja celokupnog naroda, opisao je u knjizi Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda. Kroz sudbine malih, običnih ljudi, što knjizi daje životnost kakve nema u suvoparnim istorijskim delima, Nušić je neponovljivo prikazao ovu nepojamnu tragediju srpskog naroda, u spomen svima koji su izgubili svoje živote i za nauk budućim generacijama.

… Ne, gospo, vi ne smete, vi ne možete, vi nećete umreti. Duboke su vaše rane, bezgranični su vaši bolovi, ali ih vi morate preživeti. Mi možemo ginuti, možemo umirati, ali vi morate živeti. Niste vi ona majka što daje život deci da bi je deca preživela, već ona koja mora preživeti svoju decu. Vi morate živeti, jer bol koji je u vama mora živeti, on ne sme umreti, on ne sme iščeznuti. Iz toga bola mora nići naše pouzdanje, naša snaga, naša krepost! Bol jednoga naroda je oganj u kome se njegova snaga prekaljuje. Vi morate živeti, jer u bolu koji je u vama leži jedna velika misao, a ta misao ne sme umreti, ona se, naprotiv, umivena našom krvlju i suzama našim, mora uzneti čistija, svetlija još….